Jedna poruka može da bude neprijatna i da se završi na tome. Problem počinje kada poruke ne prestaju, kada blokiranje ne prekida kontakt ili kada neko počne da prati svaki korak žene na internetu. Tada telefon više nije samo sredstvo komunikacije, već postaje alat za pritisak, kontrolu i zastrašivanje.
Takve situacije često ne izgledaju dramatično na početku. Jedan zahtev za lozinku može biti predstavljen kao znak poverenja, pitanje gde se žena nalazi kao obična radoznalost, a insistiranje da pokaže prepisku kao dokaz bliskosti. Tek kada se takvo ponašanje ponavlja i širi na druge delove života, postaje jasno da nije reč o jednom neprijatnom razgovoru, već o obrascu.
Digitalno rodno nasilje upravo zato nije uvek lako prepoznati. Ono se može skrivati iza svakodnevnih radnji koje su milioni ljudi navikli da obavljaju preko telefona. Razlika se vidi u tome ko postavlja granice, ko ih poštuje i šta se događa kada žena kaže „ne“.
Kada poruke više nisu samo poruke
Najpre može stići nekoliko poruka zaredom. Ako nema odgovora, stižu nove. Ako žena blokira nalog, pojavljuje se drugi. Ako ne želi da pošalje fotografiju, počinju pitanja, ubeđivanje ili pretnje. U takvoj situaciji broj poruka više nije najvažniji podatak; mnogo više govori činjenica da druga osoba ne prihvata jasno postavljenu granicu.
Poseban znak upozorenja jeste kada se komunikacija pretvori u praćenje. Neko zna kada je žena bila na mreži, komentariše ljude koje prati, ispituje sa kim se dopisuje ili traži da mu šalje snimke ekrana razgovora. Takvo ponašanje može biti predstavljeno kao ljubomora, briga ili potreba za poverenjem, ali stalna kontrola nije isto što i bliskost.
Još ozbiljnija situacija nastaje kada se kontakt nastavlja preko više kanala. Osoba koja je blokirana na jednoj mreži može pokušati preko druge, poslati poruku preko zajedničkog poznanika ili napraviti novi profil. Tada žena može imati utisak da nema načina da prekine komunikaciju, iako je jasno rekla da je ne želi.
Upravo taj trenutak često razdvaja neprijatnu komunikaciju od nasilnog obrasca. Kada se granica jednom postavi, a druga osoba je uporno zaobilazi, problem više nije u tome kako je poruka napisana, već u nameri da se kontakt nastavi po svaku cenu.
Kontrola često dolazi maskirana kao ljubomora
U partnerskim odnosima digitalna kontrola može početi gotovo neprimetno. Pitanje „gde si?“ samo po sebi nije nasilje, ali zahtev da žena stalno šalje lokaciju, fotografiju mesta na kojem se nalazi ili dokaz sa kim je može postati deo sistema nadzora. Isto važi za traženje lozinki, proveravanje telefona i insistiranje da se pokaže sadržaj privatnih razgovora.
Granica postaje još vidljivija kada žena počne da menja svoje ponašanje da bi izbegla reakciju partnera. Možda prestane da prati određene ljude, briše fotografije, izbegava komentare ili razmišlja da li će svaka objava izazvati novu raspravu. Kada se osoba odriče dela svoje privatnosti samo da bi sprečila tuđu ljutnju ili sumnju, digitalna komunikacija više nije ravnopravna.
Sličan obrazac može se nastaviti i nakon raskida. Bivši partner može nastaviti da prati objave, komentariše nove kontakte, pokušava da dođe do privatnih informacija ili otvara nove naloge nakon blokiranja. Raskid odnosa ne znači da druga osoba dobija pravo da nastavi da nadzire život žene.
Ovakve situacije ne treba posmatrati kao bezazlene samo zato što se odvijaju preko aplikacije. Kontrola telefona može postati kontrola kretanja, kontakata i svakodnevnih odluka. Kada žena počne da planira svoje ponašanje prema tome kako će neko drugi reagovati na njen telefon, nalog ili objavu, posledice su već izašle iz ekrana.
Kada privatna fotografija postane sredstvo pritiska
Posebno ozbiljan oblik nasilja nastaje kada neko koristi privatnu fotografiju ili video-snimak kao sredstvo ucene. Pretnja može biti jednostavna: „Ako ne uradiš to i to, objaviću fotografiju.“ Ponekad se od žene traži novac, nova fotografija, nastavak komunikacije ili nešto što ona ne želi da uradi. Cilj je isti — stvoriti strah i naterati je da postupi pod pritiskom.
Problem dodatno komplikuju lažni profili i manipulacija sadržajem. Fotografija može biti preuzeta sa javnog naloga, izmenjena i predstavljena u potpuno drugačijem kontekstu. Razvoj veštačke inteligencije otvorio je i mogućnost sve uverljivijih falsifikata, zbog čega osoba može biti prikazana u sadržaju koji nikada nije napravila niti poslala.
Na ovu promenu ukazala je ministarka Tatjana Macura 3. juna 2026. godine, govoreći na Globalnoj konferenciji žena parlamentarki u Beogradu. Ona je upozorila da razvoj veštačke inteligencije i novih tehnologija omogućava sofisticiranije oblike uznemiravanja, diskreditacije i nasilja, dok napadi na žene mogu biti usmereni i na njihov izgled, pol i privatni život. Macura je posebno naglasila potrebu da se o digitalnom nasilju otvoreno govori i da se ono ne relativizuje.
Novi oblici zloupotrebe ne menjaju suštinu problema. Ako je fotografija lažirana, pretnja je i dalje stvarna za osobu koja strahuje da će je neko objaviti ili distribuirati. Ako je profil lažan, posledice po osobu čiji su podaci ili fotografije iskorišćeni mogu biti stvarne. Tehnologija menja način na koji se nasilje sprovodi, ali ne menja njegovu svrhu — da zastraši, ponizi, kontroliše ili ućutka.
Nasilje ne ostaje na ekranu
Kada žena počne da proverava telefon sa nelagodom, briše objave ili izbegava određene ljude, posledice više nisu samo digitalne. Može početi da menja svoje svakodnevne navike, da se povlači iz razgovora ili da izbegava situacije u kojima bi neko mogao da je prepozna ili kontaktira. U nekim slučajevima strah od nove poruke postaje deo svakodnevice.
Psiholog i sistemski porodični psihoterapeut Maja Savanović Zorić upozorila je u avgustu 2026. godine da digitalno nasilje ostavlja stvarne emocionalne posledice. Govoreći o iskustvima dece, mladih i odraslih, navela je da digitalni prostor može počiniocu dati osećaj anonimnosti i moći, dok žrtva može imati osećaj da od nasilja ne može da pobegne jer je ono dostupno 24 časa dnevno. Među posledicama koje je pomenula su anksioznost, povlačenje, problemi sa spavanjem, pad koncentracije i gubitak samopouzdanja i osećaja sigurnosti.
Upravo zato rečenica „samo ugasi telefon“ ne rešava problem u situacijama kada su ugroženi privatnost, ugled ili bezbednost žene. Ako je sadržaj već prosleđen, ako neko raspolaže njenim podacima ili pokušava da joj pristupi preko novih naloga, gašenje aplikacije ne zaustavlja ono što se već dogodilo. Digitalno nasilje može početi na telefonu, ali posledice mogu da se vide na poslu, u školi, u porodici i u odnosima sa drugim ljudima.
I domaće institucije poslednjih meseci ukazuju na to da se bezbednosni rizici na internetu menjaju zajedno sa tehnologijom. Ministarstvo unutrašnjih poslova je u okviru nacionalne platforme „Sajber straža“ među rizicima navelo digitalno nasilje, ucene, lažne profile, zloupotrebu fotografija i video-snimaka i zloupotrebu naloga. Platforma je pokrenuta 1. juna 2026. godine i omogućava prijavljivanje različitih incidenata u digitalnom okruženju.
Kada je vreme da se reaguje
Nije potrebno čekati da pretnja postane otvorena ili da privatna fotografija zaista bude objavljena. Uporno kontaktiranje, zaobilaženje blokade, nadziranje, ucena i pretnje već su dovoljni razlozi da se situacija shvati ozbiljno. Što se obrazac ranije prepozna, lakše je sačuvati informacije o tome šta se dogodilo i zaštititi naloge i privatnost.
Prvi praktičan korak je sačuvati ono što se događa. Snimci ekrana, poruke, linkovi ka profilima, korisnička imena, datumi i vreme komunikacije mogu pomoći da se napravi jasna slika događaja. Sadržaj ne treba brisati samo zato što je neprijatan ili uznemirujući, naročito kada postoji mogućnost da će biti potrebno prijaviti slučaj.
Istovremeno, treba proveriti bezbednost naloga. Promena lozinke, uključivanje dvofaktorske autentifikacije, provera aktivnih prijava i podešavanja privatnosti mogu smanjiti mogućnost da druga osoba nastavi da pristupa nalogu. MUP je upravo jače lozinke i dvofaktorsku autentifikaciju naveo među osnovnim merama digitalne bezbednosti, uz oprez pri deljenju ličnih i pristupnih podataka.
Kada situacija uključuje ozbiljne pretnje, ucenu, zloupotrebu privatnog sadržaja ili uporno proganjanje, ne treba ostati sama sa problemom. Razgovor sa osobom od poverenja može biti prvi korak, a u zavisnosti od okolnosti moguće je obratiti se i nadležnim institucijama i zatražiti stručnu podršku. Najvažnije je prepoznati trenutak u kojem više nije reč o neprijatnoj poruci, već o ponašanju koje ima cilj da zastraši, kontroliše ili ponizi.
Digitalno nasilje se često razvija korak po korak. Zbog toga ga nije uvek lako prepoznati u trenutku kada počne, ali se obrazac vremenom može jasno pokazati. Kada poruke postanu pritisak, kontrola postane svakodnevna, a privatni sadržaj sredstvo ucene, granica je već pređena. To što se nasilje odvija iza ekrana ne znači da je manje stvarno — niti da žena mora sama da ga zaustavi.
Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.
