Jesen privlači berače u šume širom Srbije, ali zamena jestive gljive otrovnom može da izazove teško trovanje, pa čak i smrt. Posebno je opasno što se kod nekih vrsta prvi simptomi javljaju tek satima nakon obroka, kada je oštećenje unutrašnjih organa već počelo. Izgled pečurke, narodni testovi i odsustvo ranih tegoba nisu pouzdan dokaz da je gljiva bezbedna za jelo.
Stručnjaci Nacionalnog centra za kontrolu trovanja Vojnomedicinske akademije (VMA) upozoravaju da samonikle pečurke ne treba brati za ishranu bez pouzdanog poznavanja vrsta i stručne potvrde identifikacije. Čak i kada dve gljive liče jedna na drugu, razlika u njihovom sastavu može biti presudna za zdravlje.
Koje otrovne pečurke rastu u Srbiji
Među otrovnim vrstama koje se mogu pronaći u Srbiji nalaze se zelena pupavka, smrdljiva pupavka, panterovka, muhara i ludara. Njihova rasprostranjenost zavisi od staništa i uslova rasta, pa se berači mogu susresti s njima u različitim šumskim područjima. Pojedine otrovne vrste izgledom podsećaju na jestive gljive, što povećava rizik od greške.
Posebno je opasna zelena pupavka (Amanita phalloides), koja sadrži amatoksine sposobne da izazovu teško oštećenje jetre, a u težim slučajevima i smrtni ishod. Opasnost se ne može proceniti samo na osnovu boje, mirisa ili oblika pečurke. Zbog toga se neiskusnim beračima ne preporučuje da samostalno sakupljaju gljive namenjene ishrani.
Ni poznavanje nekoliko uobičajenih jestivih vrsta nije dovoljno da bi branje bilo bezbedno. Izgled gljiva može da se menja u zavisnosti od starosti i uslova u kojima rastu, a pojedini detalji teško se uočavaju bez iskustva. Ako identitet pečurke nije pouzdano potvrđen, ne treba je pripremati niti jesti.
Simptomi trovanja mogu da se pojave sa zakašnjenjem
Vreme pojave simptoma zavisi od vrste gljive i otrovnih materija koje sadrži. Kod nekih trovanja mučnina, povraćanje, dijareja i bolovi u stomaku mogu početi već 30 minuta do tri sata nakon obroka. Međutim, kod opasnijih vrsta tegobe mogu izostati tokom prvih nekoliko sati, zbog čega osoba može pogrešno zaključiti da nije u opasnosti.
Kod trovanja zelenom pupavkom početne stomačne tegobe mogu biti praćene periodom prividnog poboljšanja. To ne znači da se organizam oporavio, jer se u međuvremenu može razvijati ozbiljno oštećenje jetre i drugih organa. U pojedinim slučajevima teške posledice postaju očigledne tek nakon jednog ili više dana.
Zbog takvog toka trovanja ne treba čekati pojavu simptoma ako postoji sumnja da su pojedene otrovne pečurke. Pravovremena medicinska procena može biti presudna za dalji tok lečenja. Ako je neko jeo samonikle gljive čija bezbednost nije sigurna, potrebno je odmah potražiti stručni savet, čak i ako se trenutno oseća dobro.
Narodni testovi ne mogu da utvrde otrovnost
Među beračima se prenose saveti da otrovne pečurke mogu da se prepoznaju pomoću srebrne kašike, belog luka ili pirinča. Takve metode nisu pouzdane i ne mogu da utvrde da li gljiva sadrži opasne toksine. Oslanjanje na njih može da stvori lažan osećaj sigurnosti i dovede do ozbiljnih posledica.
Ni činjenica da su neku pečurku pojele životinje ne znači da je ona bezbedna za ljude. Različite vrste mogu drugačije da reaguju na iste materije, pa ponašanje životinja nije merilo jestivosti. Pouzdana identifikacija zahteva poznavanje karakteristika gljive i, kada je potrebno, procenu stručnjaka.
Fotografija takođe nije uvek dovoljna za sigurnu identifikaciju, naročito kada se ne vide svi delovi pečurke. Boja, oblik klobuka i izgled stručka mogu da budu slični kod različitih vrsta. Zato se bezbednost ne sme procenjivati na osnovu jednog detalja ili saveta koji se prenosi među beračima.
Kuvanje ne uklanja sve otrove
Dugo kuvanje ili prženje ne čini otrovne pečurke bezbednim za jelo. Neki gljivični toksini ostaju opasni i nakon termičke obrade, pa se na pripremu hrane ne može osloniti kao na zaštitu od trovanja. Isto važi za sušenje i druge kućne postupke koji se ponekad pogrešno smatraju načinom uklanjanja otrovnosti.
Ni ukus i miris nisu pouzdani pokazatelji bezbednosti. Otrovna gljiva ne mora da ima neprijatan miris ili gorak ukus, a opasne materije ne moraju da izazovu vidljivu promenu na pečurki. Zbog toga probanje male količine radi provere može biti rizično.
Najbezbednije je koristiti pečurke čija je vrsta pouzdano utvrđena i koje potiču iz proverenog izvora. Ako postoji sumnja u poreklo ili identitet samonikle gljive, ne treba je pripremati ni mešati sa drugim pečurkama. Jedna greška u proceni može da ugrozi sve koji jedu isti obrok.
Kako reagovati na sumnju u trovanje
Ako se nakon jela samoniklih pečuraka pojave mučnina, povraćanje, dijareja ili bolovi u stomaku, potrebno je odmah potražiti medicinsku pomoć. Ne treba čekati da tegobe postanu jače niti pretpostavljati da je reč samo o prolaznim stomačnim problemima. Sumnja na trovanje zahteva hitnu stručnu procenu, čak i kada simptomi još nisu počeli.
Ne treba samostalno izazivati povraćanje niti primenjivati kućne metode lečenja bez saveta zdravstvenog radnika. Ako su ostali delovi pečuraka ili obroka, treba ih sačuvati za moguću identifikaciju, ali to ne sme da odloži odlazak lekaru. Zdravstvenim radnicima treba reći kada su gljive pojedene i kada su se tegobe pojavile.
U Srbiji se za toksikološke savete može kontaktirati Nacionalni centar za kontrolu trovanja VMA na broj 011/360-84-40, koji je prema objavljenim informacijama dostupan tokom celog dana. Jesenje branje može biti prijatan boravak u prirodi, ali samo uz odgovarajuće znanje i oprez. Kada postoji i najmanja sumnja u identitet pečurke, najbezbednija odluka je da se ona ne koristi u ishrani.
