Tokom 2025. godine gotovo 135.000 ljudi promenilo je mesto prebivališta unutar Srbije, a približno svaki treći doselio se u Beograd. Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da su među najprivlačnijim odredištima beogradske opštine Zvezdara, Palilula, Voždovac i Novi Beograd, dok se veliki broj ljudi seli i u Novi Sad, Niš i druge veće gradove. Iza ovih promena ne stoji samo potraga za stanom, već i nastojanje da se pronađu posao, obrazovanje, bolja infrastruktura i sigurniji uslovi za život.
Ovakva kretanja otvaraju važno pitanje za Srbiju: šta se događa sa mestima iz kojih ljudi odlaze, kada se ekonomske prilike i stanovništvo sve više koncentrišu u nekoliko urbanih centara? Dok veliki gradovi dobijaju nove stanovnike, a sa njima i dodatnu tražnju za stanovima, prevozom i javnim uslugama, manje sredine rizikuju da ostanu bez radno sposobnog stanovništva i mladih porodica. Problem nije u tome što se ljudi sele, već u tome što mnogi osećaju da moraju da napuste svoj grad ili selo kako bi došli do prilika koje bi trebalo da budu dostupne širom zemlje.
Beograd i Novi Sad privlače stanovništvo, manji gradovi gube zamah
Pored Beograda, među značajnijim odredištima za preseljenje nalaze se Novi Sad, Niš, Novi Pazar, Loznica i Kragujevac. U Beograd se ljudi doseljavaju zbog koncentracije poslova, univerziteta, zdravstvenih ustanova i drugih usluga, dok veći gradovi u unutrašnjosti privlače one koji u njima vide bolje mogućnosti za rad i porodični život. Međutim, privlačnost pojedinih urbanih centara ne znači da se razvoj ravnomerno odvija u celoj zemlji. Kada se prilike previše koncentrišu u nekoliko gradova, stanovnici manjih sredina često imaju sve manje razloga da tamo ostanu.
Posledice se posebno osećaju u mestima iz kojih odlaze mlađi i radno sposobni ljudi. Manji broj stanovnika može da oslabi lokalnu potrošnju, smanji broj učenika u školama i oteža održavanje zdravstvenih, kulturnih i drugih javnih usluga. Lokalnim preduzećima postaje teže da pronađu radnike i zadrže poslovanje, dok opštine sa manjim prihodima imaju manje mogućnosti za ulaganje u infrastrukturu. Tako se stvara začarani krug: manje ekonomskih prilika podstiče iseljavanje, a odlazak stanovništva dodatno slabi lokalnu ekonomiju.
Ovakva koncentracija stanovništva predstavlja problem i za državu u celini. Srbija ne gubi stanovništvo samo kroz odlazak u inostranstvo, već se suočava i sa neravnomernim rasporedom ljudi i radne snage unutar svojih granica. Čak i kada neko ostane u zemlji, preseljenje može da znači da njegova nekadašnja sredina gubi potencijalnog preduzetnika, stručnjaka, poreskog obveznika ili budućeg roditelja. Zbog toga politika regionalnog razvoja ne bi trebalo da se svodi samo na privlačenje investicija u najveće gradove, već i na stvaranje održivih uslova za život u manjim sredinama.
Stanovi postaju skuplji tamo gde tražnja najbrže raste
Veliki priliv stanovnika pojačava potražnju za stanovima, zakupom i pratećim uslugama. Prema podacima portala 4zida navedenim u istraživanju, prosečna oglašena cena kvadrata iznosi oko 2.960 evra na Zvezdari, 3.160 evra na Voždovcu i 3.630 evra na Novom Beogradu. U Novom Sadu prosečna oglašena cena dostiže oko 2.760 evra po kvadratu, dok je u Nišu približno 2.000 evra. To su oglašene, a ne nužno konačne kupoprodajne cene, ali pokazuju koliko novac potreban za kupovinu stana može da se razlikuje od grada do grada.
Razlike u cenama utiču na odluke mladih ljudi, porodica i onih koji tek započinju samostalan život. U gradovima sa velikom potražnjom, kupovina stana može da postane nedostižna bez porodične pomoći ili dugoročnog zaduživanja, dok visoke kirije smanjuju deo prihoda koji ostaje za druge potrebe. Istovremeno, preseljenje u manje mesto nije jednostavno rešenje ako tamo nema dovoljno radnih mesta, odgovarajućih škola, zdravstvenih usluga ili pouzdanog prevoza. Problem je što ljudi često biraju između skupog života u gradu sa više mogućnosti i jeftinijeg stanovanja u mestu koje im ne nudi dovoljno prilika.
Pritisak na stanovanje samo je jedan deo šireg problema. Rast broja stanovnika zahteva ulaganja u javni prevoz, saobraćajnice, vrtiće, škole, kanalizaciju, vodovod i zelene površine. Ako infrastruktura ne prati doseljavanje, posledice se vide u gužvama, dužem putovanju do posla, opterećenim ustanovama i manjoj dostupnosti javnih prostora. Zato se uspeh grada ne može meriti samo brojem novih stanovnika ili izgrađenih stanova, već i time da li postoje uslovi da se u njemu kvalitetno živi.
Mladi žele promene, ali posao često odlučuje
Prema podacima RZS, prosečna starost ljudi koji su tokom 2025. promenili prebivalište bila je 36,4 godine. Istraživanje portala 4zida pokazalo je da o preseljenju češće razmišljaju mlađi ispitanici, posebno oni mlađi od 24 godine i građani između 24 i 35 godina. Razlozi uključuju studiranje, promenu posla, kupovinu ili prodaju nekretnine, kao i promene u porodičnim okolnostima. Kod starijih ispitanika želja za preseljenjem bila je slabije izražena.
Anketa je pokazala i da bi se deo ljudi preselio kada posao ne bi bio prepreka. Među ispitanicima koji su naveli zaposlenje kao ograničenje, 66 odsto izjavilo je da bi otišlo kada bi tu prepreku mogli da uklone, dok bi 27 odsto razmotrilo tu mogućnost. Oko 40 odsto ispitanika koji razmišljaju o promeni mesta života navelo je drugi grad kao željeno odredište, dok bi 22 odsto izabralo planinu ili selo, a 17 odsto inostranstvo. Ovi odgovori ukazuju da odluka o mestu stanovanja nije samo pitanje ličnih želja, već i dostupnosti posla, prihoda i usluga.
Ipak, rezultati ankete ne predstavljaju stavove svih građana Srbije, jer obuhvataju ljude koji su učestvovali u istraživanju na sajtu za nekretnine. Pokazuju, međutim, da mobilnost i nezadovoljstvo pojedinim uslovima života nisu zanemarljivi. Istovremeno, 66 odsto ispitanika izjavilo je da je zadovoljno mestom u kojem živi, dok je oko 15 odsto bilo nezadovoljno. U odgovorima su se kao važni faktori kvaliteta života izdvojili zelene površine, parking, javni prevoz, infrastruktura i troškovi stanovanja.
Zaustavljanje regionalnih razlika zahteva više od gradnje stanova
Za Srbiju bi bilo loše da se preseljenje u nekoliko velikih gradova pretvori u jedini realan put ka boljem životu. Takav obrazac može da produbi razlike između razvijenijih i slabije razvijenih sredina, dodatno optereti infrastrukturu najvećih gradova i ubrza starenje stanovništva u mestima iz kojih ljudi odlaze. Posebno je važno da mladi ne moraju da napuste rodni kraj samo zato što u njemu ne mogu da pronađu odgovarajući posao ili da osnuju porodicu. Ravnomerniji razvoj ne znači da svi gradovi moraju biti isti, već da ljudi imaju stvaran izbor gde će živeti i raditi.
Za promenu takvog trenda potrebna su dugoročna ulaganja u lokalnu privredu, saobraćajnu povezanost, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i digitalnu infrastrukturu. Važno je podržati preduzeća izvan najvećih urbanih centara, razvijati stručne poslove i omogućiti da kvalitetne javne usluge budu dostupne i u manjim mestima. Bolji javni prevoz i pouzdane veze sa većim gradovima mogu da omoguće ljudima da rade i koriste usluge bez nužnog preseljenja. Istovremeno, stambena politika treba da prati stvarne potrebe stanovništva, a ne samo tržišnu tražnju u najpopularnijim opštinama.
Podaci o preseljenju zato su više od statistike o tome gde ljudi kupuju stanove i iznajmljuju nekretnine. Oni ukazuju na to gde građani vide mogućnost za posao, sigurnost i budućnost, ali i na mesta u kojima takve mogućnosti nedostaju. Ako se razvoj bude oslanjao uglavnom na Beograd i nekoliko drugih centara, razlike bi mogle dodatno da se prodube. Cilj bi trebalo da bude Srbija u kojoj se ljudi sele zato što to žele, a ne zato što u svom mestu ne vide perspektivu.
