Srce Nemanjićke države strani putopisci nazivali su Terra Rascia. Centar joj je bio u slivu reke Raške.
Putopisci su kroz Rasciju prolazili na putu iz Dubrovnika i Sarajeva za Carigrad i obrnuto. Rascija je za njih bila mitska zemlja. Godine 1530. Benedikt Kuripešić piše o planini iznad Novog Pazara sa čijeg vrha se vide Smederevo, Carigrad i Dubrovnik. A stotinu godina kasnije Evlija Čelebija ostavlja zapis o manastiru Mažići u Limskoj dolini kao velikoj lavri, vas u zlatu, sa 500 kaluđera. Toliko stanovnika nije imao ni obližnji Priboj, a kamo li omanji manastir.
Ali mnogo veću pažnju privlačio je manastiru Mileševa. Diplomata Kornelije Šeper video je 1533. u Mileševi proročansku knjigu o skorom kraju sveta koju je napisao Svet Sava, na „svom jeziku, sa slikama i simbolima“. Godinu dana posle Šepera manastir posećuje Bernardo Ramberto i zatiče sedamdesetak kaluđera, koji govore slovenski (la lingva schiava). Oni su pokazali očuvano i lepo telo Sv. Save (integro e bello). Manastiru udeljuju priloge podjednako hrišćani, Jevreji i Turci. I Katerino Zeno, deceniju kasnije, potvrđuje da su i prilozima najizdašniji Turci, koji se „boje sveca“. To piše 1574. i Parižanin Pjer Leskalopje.
Kaluđeri su ga ugostili čorbom od ulja i praziluka, ribom i crnim hlebom. Šest godina kasnije Paolo Kontarini ostavlja opširniji zapis o manastiru, „sa mnogim slikama proroka sa srpskim slovima i lepim ukrasima“. Kontarini je video samo prekrštene ruke Sv. Save, ne i lice, „jer kažu da se čovek koji mu pogleda lice toliko uplaši da može da umre“. Putopisac kaže da kaluđere često uznemiruju Turci koji se goste džabe. Šest godina pre nego što je telo Sv. Save spaljeno na Vračaru, Englezu Foksu otvorili su Savin kovčeg: na grudima Sveca Foks je primetio gomilu zlata, pa se upitao koliko je tek dobijao živ. Foksu su pokazali i štap Sv. Save. Francuskog ambasadora Sansija godine 1611. dočekuje svega dvdaesetak kaluđera, koji su izgledali kao prosjaci.
Na zidovima Mileševe Sansi je video urezana mnoga imena, među njima i svog poznanika plemića De Breva. Činjenica da ugledni Francuz urezuje svoje ime govori da je zapisivač bio svestan lepote i vrednosti manastira. I njegovog trajanja. Drugi Francuz, Ig Pukvil, 1808. nije svratio u manastir jer je on bio napušten i porušen. Na putu prema Sjenici, iznad sela Milošev Do, Pukvil je video plemenove kako proždiru Raške šume. Turci su palili šume da bi isterali razbojnike (biće srpske ustanike). Stići danas do Miloševog Dola mala je avantura. Prelepo selo, na obalama Mileševke, okruženo gustom četinarskom šumom. Danas gotov pusto, sa urušenom školom i zadružnim domom.
Pukvil u Novi Pazar nije svratio jer je nad tvrđavom ugledao stotine ptica lešinara: kljucali su glave srpskih ustanika nabodene na kočeve.
O Novom Pazaru, tada najvećem gradu u Raškoj oblasti, takođe su pisali svi putopisci. Primetili su da ljudi po ceo dan kafenišu ispred svojih radnjica (Foks, kao i Pukvil, nije hteo da svrati, jer je čuo da je to «lopovsko mesto»). Petrova crkva i Đurđevi stubovi obavezno su pominjani. I još dva manastira, kojima je danas teško ući u trag.
Od Pazara putnici su nastavljali ili prema Banjskoj ili prema Kopaoniku. I jedni i drugi morali su da pregaze Ibar, silovit i brz. Verovali su da je to Hebros, na čijim obalama je pevao Orfej. Verovatno su u kopaoničkim čobanicama, bosonogim i raščupanim, prepoznali besne menade kojima je pevač uskratio ljubav.
Pohodio sam, nedavno, predele kojima su putovali putopisaci. Putevi su se urušili i zarasli u travu, a one u Rogozni Albanci su presekli rovovima. Bio sam u isto vreme radostan i tužan. Radostan jer sam hodao po mitskoj, iz snova zemlji, tužan, jer satima nisam sreo nikoga. Osim ponekog jelena i divljeg konjića.
Dnevnik.rs
