Kako je kašika postala neizostavan deo srpske svakodnevice
U bogatom jezičkom nasleđu srpskog jezika, koji broji više od 150.000 reči, nalazi se i veliki broj pozajmljenica, od kojih su mnoge vremenom postale toliko prirodne da ih više i ne doživljavamo kao strane. Jedna od tih reči je i kašika – predmet bez kojeg je teško zamisliti obrok, a koji ima mnogo dublju i razgranatiju istoriju nego što bi se na prvi pogled moglo pomisliti.
Turski trag u srpskoj svakodnevici
Reč kašika u srpski jezik je došla iz turskog – kaşık, a poreklo vodi još dalje, sve do persijskog jezika. Ova lingvistička putanja ujedno osvetljava i istorijske i kulturne veze koje je Srbija vekovima unazad imala sa Orijentom, naročito tokom perioda Otomanske vladavine.
Upravo zato, nije neobično da se mnoge reči iz tog perioda – poznate kao turcizmi – i danas koriste, često bez svesti o njihovom poreklu. Kašika je jedan od najboljih primera te duboko ukorenjene jezičke razmene.
Zaboravljena slovenska ložica
Ipak, iako smo danas navikli na „kašiku“, u korenu slovenskih jezika postojao je sopstveni izraz – ložica. Ova reč dolazi od glagola jest(i) ili založiti, što upućuje na čin jedenja i uvođenja hrane u organizam.
Danas većina slovenskih naroda koristi izvedenice iz tog staroslavenskog korena: Rusi i Ukrajinci koriste „ložka“, Poljaci „łyżka“, Slovaci „lyžička“, Česi „lžíce“, Makedonci „lažica“. Srpski jezik se, međutim, odvojio od tog obrasca, usvojivši reč iz drugog kulturnog miljea.
Zanimljivo je da su se u nekim delovima Srbije reči poput „ložica“ ipak zadržale, makar u usmenoj upotrebi. Na društvenim mrežama i forumima povremeno se pojavi i poneka nostalgična anegdota: „Tako je moja pokojna baba govorila, a mi je ispravljali“, „Moja baba i danas kaže ložica“, „Zato i imamo izraz ‘založi glad’“.
Pet vekova nije malo
Jedan od komentara koji najbolje oslikava ovu jezičku tranziciju glasi: „Petsto godina nije malo“. Ova opaska se odnosi na dugotrajni uticaj Osmanskog carstva, tokom kojeg su se reči poput kašike, čaršava, šećera i mnoge druge u potpunosti integrisale u srpski svakodnevni govor.
Dok su se u slovenskom jeziku zadržali domaći koreni, srpski je ušao u bogatu jezičku simbiozu sa orijentalnim rečnikom, čime se stvorila raznolikost, ali i neki vid gubitka autohtonog izraza.
Lingvističko ogledalo kulturne prošlosti
„Svaka reč ima svoje sećanje,“ kaže poznata lingvistkinja Mirjana Babić iz Instituta za srpski jezik SANU. „U slučaju kašike, to sećanje nas vodi ne samo kroz jezik, već i kroz vekove života pod tuđinskom vlašću, kroz razmenu kultura, običaja i svakodnevnih predmeta.“
Upravo zato, nije svejedno kako nazivamo ono što svakodnevno koristimo – jer reč je mnogo više od naziva, ona je priča o narodu.
Da li je vreme da ložica ponovo uđe u naš rečnik? Možda ne u upotrebi, ali svakako u svesti o jeziku koji nosimo.
