Evropska unija razmatra mogućnost da Kanadi ponudi status pridruženog člana, iako konkretna pravila takvog odnosa još nisu definisana. Ideja bi otvorila prostor za mnogo dublju ekonomsku i stratešku saradnju nego što je predviđeno postojećim sporazumima. U fokusu su roba, usluge i radna snaga, ali i oblasti poput energetike, veštačke inteligencije, odbrane i kritičnih minerala. Za Kanadu bi takvo približavanje Briselu predstavljalo dodatni oslonac u trenutku kada su odnosi sa Vašingtonom sve složeniji.
Kanada traži čvršće veze sa evropskim tržištem
Prema navodima američkog Volstrit džurnala, razgovori između Kanade i EU uključuju mogućnost stvaranja posebnog oblika partnerstva. Takav model ne bi značio punopravno članstvo u Uniji, već bi Kanadi omogućio bliži pristup pojedinim evropskim tržištima i strukturama. Detalji još nisu usaglašeni, pa ostaje otvoreno koje bi konkretne pogodnosti takav status obuhvatio. Evropska strana zasad nije javno predstavila konačan predlog.
Kanadsko interesovanje za ovakav aranžman pojačano je promenama u odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama. Trgovinske tenzije dovele su do novih carina i dodatnih prepreka u razmeni između dve susedne zemlje. Za Otavu to povećava potrebu za diverzifikacijom trgovine i pronalaženjem stabilnijih partnera. Evropsko tržište u tom kontekstu dobija dodatni strateški značaj.
Kanada i EU već imaju razvijene trgovinske odnose, ali novi model saradnje mogao bi ih proširiti na oblasti koje su sve važnije za ekonomsku i bezbednosnu politiku. Posebna pažnja usmerena je na kritične sirovine, energetiku, odbrambenu industriju i tehnologiju. U tim sektorima obe strane žele pouzdanije lance snabdevanja i manju zavisnost od pojedinačnih tržišta. Zato se ideja o pridruženom statusu posmatra šire od klasične trgovinske saradnje.
U fokusu roba, radnici i nove tehnologije
Jedan od predloga koji se razmatra odnosi se na lakše kretanje kanadske robe, usluga i radnika uključenih u strateške sektore. To bi moglo da olakša poslovanje kompanijama koje rade na projektima od značaja za energetiku, veštačku inteligenciju, odbranu i proizvodnju kritičnih minerala. Takav pristup bi praktično stvorio čvršću vezu između kanadske privrede i dela evropskog ekonomskog prostora. Ipak, pitanje uslova za kretanje ljudi bilo bi posebno osetljivo.
Razgovori obuhvataju i infrastrukturu koja bi mogla dodatno povezati dve strane. Među temama su podvodni komunikacioni kablovi, centri podataka, skladištenje podataka u klaudu i satelitske mreže. Razmatra se i razvoj transportne infrastrukture koja bi olakšala plasman kanadskih energenata na evropsko tržište. Takvi projekti zahtevaju dugoročne investicije i usklađivanje tehničkih, regulatornih i bezbednosnih standarda.
Poseban značaj ima činjenica da bi saradnja mogla da obuhvati sektore koji su poslednjih godina postali deo šire evropske bezbednosne politike. Kritični minerali, digitalna infrastruktura, energija i odbrambena proizvodnja više se ne posmatraju samo kao ekonomske teme. Pouzdani dobavljači i stabilni lanci snabdevanja postali su strateško pitanje. Kanada raspolaže resursima i industrijskim kapacitetima koji bi u tom pogledu mogli biti značajni za evropske zemlje.
Pridruženi status ne znači članstvo u Uniji
Važno je razlikovati mogući novi aranžman od punopravnog članstva u EU. Kanada bi ostala država izvan Unije, dok bi eventualni pridruženi status predstavljao poseban oblik institucionalnog i ekonomskog povezivanja. Pravila bi morala da budu precizno određena, uključujući pitanje tržišnog pristupa, kretanja ljudi i usklađivanja propisa. Upravo zato pregovori mogu biti dugotrajni.
Dodatno pitanje predstavlja mogućnost lakšeg boravka i rada Kanađana u zemljama EU. Prema navodima na koje se poziva Volstrit džurnal, o toj temi razgovarano je i na najvišem političkom nivou. Ideja bi mogla da obuhvati jednostavnije uslove za život i rad, ali takav dogovor zahteva saglasnost država članica. Migraciona politika ostaje u velikoj meri politički osetljiva oblast.
Postojeće iskustvo sa trgovinskim sporazumom pokazuje koliko proces može biti komplikovan. Iako je sporazum između EU i Kanade postignut još ranije i privremeno počeo da se primenjuje, neke članice ga ni godinama kasnije nisu u potpunosti ratifikovale. To pokazuje da ni relativno ograničeno produbljivanje ekonomskih odnosa ne prolazi bez političkih prepreka. Ambiciozniji model partnerstva zato bi zahtevao još širu saglasnost unutar Unije.
Nova veza zavisiće od dogovora članica
Ideja o pridruženom statusu dolazi u trenutku kada EU i Kanada imaju zajednički interes da ojačaju međusobne ekonomske i strateške veze. Za Brisel bi Kanada mogla biti važan partner u pristupu energentima, sirovinama, tehnologiji i bezbednosnim kapacitetima. Za Otavu bi bliže povezivanje sa evropskim tržištem predstavljalo način da smanji oslanjanje na američku trgovinu. Obe strane zato imaju razlog da nastave razgovore, ali to ne znači da je dogovor već postignut.
Najveće pitanje biće koliko daleko EU želi da ide u stvaranju modela koji se nalazi između klasičnog trgovinskog partnerstva i članstva. Takav aranžman morao bi da bude dovoljno privlačan za Kanadu, ali i prihvatljiv svim državama članicama. Pored ekonomskih koristi, biće potrebno rešiti pitanja radne mobilnosti, regulative, infrastrukture i bezbednosti. Tek nakon toga moglo bi da se proceni da li bi novi status zaista promenio način na koji Kanada sarađuje sa Evropom.
Kanadsko približavanje Evropi zato za sada ostaje ideja u fazi razmatranja, a ne novi oblik članstva u EU. Ipak, sama činjenica da se govori o modelu koji bi omogućio dublju povezanost pokazuje koliko se geopolitičke i trgovinske okolnosti menjaju. Ako pregovori budu napredovali, odnos Kanade i EU mogao bi postati jedan od primera novog tipa partnerstva između država koje nisu deo iste političke zajednice. Granice evropske ekonomske saradnje u tom slučaju mogle bi da budu znatno šire nego što su danas.
