Za devojčicu koja svakog jutra proverava telefon, društvene mreže mogu biti isto što i školsko dvorište, hodnik ili klupa u učionici. Tamo se dogovaraju druženja, razmenjuju fotografije, komentarišu događaji i grade prijateljstva. Ali upravo na tom istom mestu može početi i nešto što dete ne ume odmah da nazove nasiljem. Jedan komentar preraste u niz poruka, fotografija postane predmet podsmeha, a grupa iz koje je neko namerno izostavljen postane svakodnevni podsetnik da je neželjena.
Za odrasle takva situacija ponekad izgleda kao prolazna svađa među decom. Za devojčicu, međutim, razlika može biti ogromna ako se ono što se dogodilo na internetu nastavi u školi, među prijateljima i kod kuće. Digitalni prostor ne završava se kada se ugasi ekran – ono što se u njemu događa može promeniti raspoloženje, odnose sa vršnjacima, osećaj sigurnosti i način na koji dete vidi sebe. Zato je važno prepoznati trenutak kada vršnjački pritisak prestaje da bude običan konflikt i postaje obrazac ponižavanja, isključivanja ili uznemiravanja.
Kada „samo šala“ više nije šala
Vršnjački pritisak retko počinje velikim događajem. Nekada je to fotografija koju je neko prosledio bez dozvole, komentar o izgledu ili poruka poslata u grupu u kojoj svi vide da je jedna devojčica postala meta. Nekada se formira grupa iz koje je određena osoba namerno izostavljena, dok se ostali dogovaraju pred njom ili o njoj. Kada se takvo ponašanje ponavlja, granica između šale i nasilja postaje prilično jasna, čak i ako oni koji učestvuju insistiraju da „nije bilo ništa strašno“.
Emina Beković, koordinatorka Nacionalnog kontakt centra za bezbednost dece na internetu, upozorila je da je vršnjačko nasilje posebno problematično kada se preseli na internet, jer deca putem društvenih mreža mogu jedni drugima slati neprimerene poruke i sadržaje, a nasilje se nastavlja i izvan školskog prostora. Govoreći o iskustvima dece, Beković je ukazala i na to da se maloletnici ponekad kriju iza lažnih profila, verujući da tako mogu ostati neotkriveni. Taj osećaj anonimnosti može dodatno ohrabriti ponašanje koje bi u neposrednom kontaktu bilo mnogo teže sprovesti.
Još jedan važan podatak iz njenih obraćanja jeste da se deca koja doživljavaju digitalno nasilje često pre obraćaju nastavnicima nego roditeljima. Beković je navela da se deca roditeljima neretko obrate tek kada više ne vide drugo rešenje. To menja i uobičajenu predstavu o tome ko prvi mora da primeti problem: roditelj nije uvek osoba koja će prva dobiti poverenje, pa i škola i nastavnici moraju biti dovoljno pažljivi da prepoznaju promenu.
Dodatni problem predstavlja osećaj da sve posmatra mnogo veći broj ljudi nego što bi to bio slučaj u neposrednom sukobu. Fotografija može biti prosleđena za nekoliko sekundi, komentar može dobiti desetine reakcija, a sadržaj koji je trebalo da ostane privatan može postati poznat čitavom razredu. Za dete koje je na drugoj strani takvog ekrana, neizvesnost ko sve učestvuje u tome može dodatno pojačati osećaj nemoći. Ono što je počelo kao zadirkivanje tako može prerasti u situaciju iz koje dete više ne vidi jednostavan izlaz.
Neke devojčice neće reći šta se događa
Jedan od razloga zbog kojih odrasli ponekad kasno saznaju za problem jeste to što dete ne mora odmah potražiti pomoć. Može da se plaši da će mu roditelji oduzeti telefon, ugasiti nalog ili zabraniti društvene mreže. Može strahovati da će se roditelji obratiti školi i tako nenamerno učiniti da vršnjaci saznaju da je govorila. A nekada je najteže upravo priznati da je nešto što se događalo pred drugima povredilo dete.
Psihološkinja Marina Nadejin Simić upozorava da posledice digitalnog nasilja mogu biti vidljive kroz promene raspoloženja i ponašanja, ali i kroz mnogo suptilnije promene koje odrasli lako previde. Govoreći o deci koja prolaze kroz takva iskustva, ona je navela povlačenje, promene raspoloženja, slabiju koncentraciju i druge promene u ponašanju kao moguće pokazatelje da se sa detetom nešto događa. Posebno je važno što ona naglašava da takav znak ne mora automatski značiti digitalno nasilje – ali jeste razlog da odrasla osoba proveri kako je dete.
Upravo tu nastaje prostor koji odrasli često ne primete. Devojčica može nastaviti da ide u školu, odgovara na pitanja i razgovara sa porodicom, a da istovremeno pokušava da sakrije ono što se događa u grupnom razgovoru. Može postati tiša, nervoznija ili iznenada izgubiti interesovanje za druženje, bez toga da ikada kaže: „Neko me maltretira na internetu.“ Promena ponašanja zato nije dokaz, ali jeste poziv da se postavi pitanje.
Nadejin Simić posebno naglašava da reakcija odraslog mora biti smirena kada se dete konačno poveri. Umesto burnog odgovora, pitanja poput „Kako si to dozvolila?“ ili trenutne odluke da se telefon oduzme, odrasla osoba treba prvo da prihvati ono što je čula i da zajedno sa detetom traži rešenje u njegovom najboljem interesu. To je važno jer dete koje očekuje kaznu može sledeći put odlučiti da ćuti. Prvi zadatak odraslog nije da pronađe krivca, već da vrati detetu osećaj sigurnosti.
Roditelj ne mora da vidi svaku poruku da bi primetio problem
Odrasli često pokušavaju da pronađu granicu između poštovanja privatnosti deteta i potrebe da ga zaštite. To nije jednostavno pitanje, naročito kada dete odrasta i sve više samostalno koristi internet. Ali zaštita ne znači nužno stalno pregledanje telefona i čitanje svake poruke. Ponekad je mnogo važnije znati da se dete promenilo nego znati šta je tačno napisano u svakom razgovoru.
Beković je u razgovorima o bezbednosti dece naglašavala da digitalna pismenost nije samo pitanje dece, već i roditelja i nastavnika. Odrasli koji ne poznaju dovoljno način na koji deca koriste društvene mreže teže će prepoznati kada se obična komunikacija pretvara u pritisak, ponižavanje ili uznemiravanje. Zbog toga prevencija ne počinje tek kada se pojavi sporna poruka, već mnogo ranije, kroz razgovor o tome šta dete radi na internetu i kakve situacije može da doživi. Znanje odraslih postaje deo zaštite deteta.
To je posebno važno kada je u pitanju vršnjačko nasilje. Dete ne bira uvek da li će biti deo određene grupe, ne može samo da ukloni posledice sadržaja koji su drugi već podelili i ne može uvek da proceni koliko je situacija ozbiljna. Odrasli zato imaju zadatak da pomognu detetu da razume šta se dogodilo i da zajedno sa njim pronađu način da se pritisak zaustavi. Cilj nije da se devojčica nauči da se plaši društvenih mreža, već da zna da ne mora sama da rešava problem koji je veći od nje.
I tu se ponovo vraća pitanje poverenja. Ako dete zna da će svaka ispovest automatski značiti zabranu telefona, ono može pokušati da problem reši samo ili da ga sakrije. Ako zna da će odrasli najpre saslušati šta se dogodilo, veća je mogućnost da će pomoć potražiti ranije. Razgovor nije zamena za zaštitu, ali bez razgovora zaštita često počinje prekasno.
Kada problem izađe iz telefona, više nije samo digitalan
Jedna od najvećih zabluda jeste da ono što se događa na društvenim mrežama može ostati tamo. U stvarnosti, digitalni sukob može promeniti odnose u učionici, uticati na druženje tokom odmora i učiniti da dete počne da izbegava mesta i ljude sa kojima se ranije osećalo sigurno. Poruka poslata uveče može postati predmet komentarisanja već sledećeg jutra u školi. Ekran je možda mesto na kojem je problem počeo, ali njegove posledice mogu biti potpuno stvarne.
Zato i nastavnici mogu imati važnu ulogu. Nadejin Simić upravo nastavnicima pripisuje važnu mogućnost da primete promenu jer sa decom provode veliki deo dana. Ona navodi da povlačenje, agresivnost, smanjena tolerancija na frustraciju, pad efikasnosti ili zaboravljanje školskih obaveza mogu biti znak da se sa detetom nešto događa, iako sami po sebi ne otkrivaju uzrok. Dugotrajnija promena ponašanja, kako ističe, razlog je da nastavnik proveri šta se dešava, umesto da čeka da problem eskalira.
Tatjana Macura je u aprilu 2026. godine, govoreći o zaštiti dece u digitalnom okruženju, naglasila da bezbednost na internetu ne može biti rezultat izolovanih mera, već zahteva kontinuiran i koordinisan rad dece, roditelja i nastavnika. Ta poruka je važna upravo za vršnjačko nasilje, jer nijedna od tih grupa sama ne može da vidi celu sliku. Dete zna šta se događa među vršnjacima, roditelj može primetiti promenu kod kuće, a nastavnik ono što se događa u školi. Kada se ti delovi slike povežu, veća je šansa da će problem biti prepoznat pre nego što postane ozbiljniji.
Najvažnije je da devojčica u takvoj situaciji ne dobije poruku da je sama kriva zato što je koristila društvene mreže, objavila fotografiju ili nekome verovala. Odgovornost za nasilje pripada onome ko ga vrši, a ne detetu koje ga trpi. Odrasli mogu pomoći tako što će problem shvatiti ozbiljno, ostati smireni i uključiti one koji mogu da pruže odgovarajuću podršku.
Društvene mreže neće nestati iz života novih generacija, niti je cilj da devojčice odrastaju u strahu od njih. One su prostor u kojem se danas odvija veliki deo njihovih prijateljstava, razgovora i svakodnevice, pa se u njima neizbežno pojavljuju i sukobi. Zato zaštita ne podrazumeva zatvaranje vrata internetu, već stvaranje odnosa u kojima devojčica može da kaže kada nešto nije u redu. Najvažnija sigurnosna mreža često nije aplikacija, podešavanje ili lozinka, već odrasla osoba kojoj dete veruje dovoljno da kaže: „Ovo mi se događa.“
Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.
