Retatrutid, koji je na društvenim mrežama postao poznat kao „reta“, još nije odobren za upotrebu, ali se već nudi preko interneta kao preparat za mršavljenje. Njegovu popularnost podstakli su rezultati kliničkih istraživanja koji ukazuju na značajno smanjenje telesne mase. Međutim, činjenica da se potencijalni lek nalazi u naprednoj fazi ispitivanja ne znači da je spreman za samostalnu primenu. Upravo suprotno, pre eventualnog odobrenja mora da prođe kompletnu regulatornu procenu.
Pavle Zelić iz Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije upozorio je da za retatrutid još nema dovoljno konačnih podataka o njegovoj bezbednosti i pravilnoj primeni. Nije dovoljno znati da određena supstanca pokazuje obećavajuće rezultate u studijama. Potrebno je utvrditi kome može da se daje, u kojoj dozi, pod kojim uslovima i kakvi su rizici terapije. Tek nakon takve procene može se doneti odluka o eventualnom stavljanju leka u promet.
Problem je veći kada se proizvod kupuje preko društvenih mreža ili nepoznatih internet stranica. Kupac tada nema pouzdanu potvrdu da se u pakovanju zaista nalazi retatrutid. Ne može da zna ni gde je proizvod napravljen, kako je skladišten i da li je tokom proizvodnje došlo do kontaminacije. Atraktivno pakovanje i obećanje brzog mršavljenja zato ne predstavljaju dokaz ni kvaliteta ni bezbednosti.
U Srbiji je promet lekova preko interneta zakonom nedozvoljen, pa kupovina takvih proizvoda izvan legalnog sistema dodatno povećava rizik. Kontrolisana apoteka omogućava proveru porekla i kvaliteta proizvoda, dok kod nepoznatog internet prodavca takva zaštita ne postoji. Zbog toga se razlika između eksperimentalne supstance i nepoznatog proizvoda sa interneta ne sme zanemariti.
Falsifikat može sadržati i toksične materije
Zelić je upozorio da slučaj retatrutida pokazuje širi problem falsifikovanja lekova. Proizvodi koji se predstavljaju kao određeni lek mogu sadržati potpuno drugačije supstance, nečistoće ili opasne hemikalije. U pojedinim slučajevima falsifikatori pokušavaju da proizvedu osećaj da preparat deluje, iako njegova stvarna formulacija nema veze sa originalnim proizvodom. Takav rizik posebno je izražen kod preparata koji se traže zbog velikog interesovanja i visoke cene.
U upozorenjima o falsifikovanim proizvodima koji se pojavljuju na tržištu beleženi su slučajevi u kojima su pronađeni mikrobiološki zagađivači i različite toksične supstance. Pominjani su čak sastojci povezani sa otrovom za pacove, antifrizom i drugim materijama koje nisu namenjene ljudskoj upotrebi. Takav proizvod ne predstavlja samo neučinkovitu verziju očekivanog leka. On može izazvati trovanje, infekciju ili ozbiljno oštećenje organa.
Poseban problem predstavljaju preparati koji se nude u obliku injekcija. Kod njih rizik nije ograničen samo na nepoznat hemijski sastav, već postoji i mogućnost mikrobiološke kontaminacije tokom proizvodnje ili rukovanja. Unošenje takvog proizvoda direktno u organizam može imati mnogo ozbiljnije posledice nego uzimanje neproverenog preparata na usta. Nepoznat sadržaj i nepoznati uslovi proizvodnje zajedno stvaraju rizik koji kupac ne može samostalno proceniti.
Zbog toga niska cena ili obećanje brzog rezultata ne bi trebalo da budu kriterijumi za izbor preparata. Falsifikat može izgledati gotovo identično originalnom proizvodu, uključujući naziv, bočicu i etiketu. Fotografije sa interneta takođe mogu biti preuzete sa legitimnih sajtova i koristiti se za prodaju nečega što nikada nije proizvedeno u kontrolisanom farmaceutskom pogonu. Najveći problem je što kupac često sazna šta je zapravo kupio tek kada se pojave zdravstvene posledice.
Treća faza nije isto što i odobren lek
Razvoj novog leka prolazi kroz više etapa i može trajati godinama. Nakon laboratorijskih i pretkliničkih istraživanja, supstanca se ispituje na ljudima kroz različite faze kliničkih studija. U prvoj fazi naglasak je prvenstveno na bezbednosti i podnošljivosti. Kasnije se detaljnije ispituju efikasnost, doziranje i odnos koristi i rizika.
Treća faza kliničkog ispitivanja predstavlja važan korak, ali nije dozvola za prodaju. U toj fazi lek se obično ispituje na većem broju ljudi, uz poređenje sa postojećim načinima lečenja ili drugim relevantnim kontrolnim grupama. Prikupljaju se podaci o tome koliko terapija deluje i koji neželjeni efekti mogu da se pojave. Tek nakon završetka ispitivanja i obrade dokumentacije regulatorno telo procenjuje da li postoje uslovi za odobrenje.
U Srbiji tu regulatornu ulogu ima Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS). Sličan princip postoji i u drugim velikim regulatornim sistemima, ali se odluke donose na osnovu kompletne dokumentacije o kvalitetu, bezbednosti i efikasnosti. Samo postojanje kliničkih studija zato nije dovoljan razlog da pacijent sam nabavi eksperimentalnu supstancu. Naučni rezultat i odobrena terapija nisu ista stvar.
Kod retatrutida je upravo ta razlika od posebnog značaja jer interesovanje javnosti raste brže od regulatornog procesa. Snimci na društvenim mrežama mogu stvoriti utisak da je preparat već standardni lek, iako njegova procena još nije završena. Popularnost na internetu nije regulatorna potvrda, niti iskustvo pojedinca može zameniti rezultate kontrolisanih istraživanja. Kada se takva granica izgubi, eksperimentalna terapija lako postaje proizvod koji se nekontrolisano prodaje.
Internet ponuda otvara prostor falsifikatorima
Potražnja za lekovima i preparatima za mršavljenje posebno privlači prodavce koji računaju na želju za brzim rezultatima. Kada je određeni proizvod teško dostupan ili skup, kupci su spremniji da traže alternativne kanale nabavke. Falsifikatori to prate i koriste popularnost proizvoda za stvaranje privida dostupnosti. Društvene mreže dodatno olakšavaju kontakt između prodavca i potencijalnog kupca.
Problem nije ograničen samo na odrasle koji samostalno traže preparate za mršavljenje. Zelić je ukazao i na slučajeve u kojima mladi preko društvenih mreža dolaze do različitih proizvoda koji se predstavljaju kao sredstva za mršavljenje, anabolički preparati ili lekovi za smirenje. Takva kupovina može se odvijati mimo znanja roditelja i bez ikakvog zdravstvenog nadzora. Digitalna dostupnost zato ne znači i bezbednu dostupnost.
Prodavci mogu koristiti lažne preporuke, fotografije originalnih pakovanja i tvrdnje o iskustvima navodnih korisnika. Sve to može ostaviti utisak legitimne prodaje, iako kupac nema mogućnost da proveri poreklo proizvoda. Čak ni izgled ambalaže ne garantuje autentičnost sadržaja. Kod falsifikovanih lekova upravo je sposobnost da izgledaju uverljivo jedan od razloga zbog kojih ih je teško prepoznati bez stručne kontrole.
Zbog toga je legalni lanac snabdevanja važan deo bezbednosti terapije, a ne samo administrativna procedura. Lekovi koji se nalaze u prometu prolaze propisane kontrole kvaliteta, dok proizvod kupljen od anonimnog prodavca nema istu zaštitu. Kada je u pitanju preparat koji se ubrizgava ili snažno utiče na metabolizam, posledice pogrešnog izbora mogu biti posebno ozbiljne. Ušteda novca ili obećanje nekoliko kilograma manje ne mogu nadoknaditi rizik nepoznatog sastava.
Registar može otkriti status leka
Građani koji žele da provere određeni lek mogu koristiti javno dostupne podatke ALIMS-a. U registru se mogu pronaći informacije o odobrenim lekovima, njihovim proizvođačima i dokumentaciji koja prati njihovu primenu. Takva provera može biti važna kada se isti ili sličan naziv pojavljuje u oglasima na društvenim mrežama. Ako se proizvod predstavlja kao registrovani lek, njegov status ne bi trebalo proveravati preko prodavca, već preko zvaničnih podataka.
Kod sumnjivog proizvoda važno je obratiti pažnju i na poreklo, pakovanje i način na koji je ponuđen. Proizvod koji se prodaje mimo apoteke, posebno ako prodavac obećava terapijski efekat bez lekarskog pregleda, zahteva dodatni oprez. Isto važi za oglase koji nude preparate bez jasnog proizvođača ili sa neproverenim tvrdnjama. Nedostatak osnovnih informacija sam po sebi je ozbiljan signal za oprez.
Za zdravstvene probleme poput gojaznosti postoji više mogućih pristupa, ali izbor terapije zavisi od zdravstvenog stanja, drugih lekova i konkretnih faktora rizika. Lek koji se koristi za jednu grupu pacijenata ne mora biti odgovarajući za drugu. Zato odluku o terapiji ne može zameniti preporuka influensera, komentar anonimnog korisnika ili video na društvenoj mreži. Posebno je rizično samostalno dozirati supstancu čiji status i sastav nisu pouzdano potvrđeni.
Želja za bržim mršavljenjem razumljiva je, ali ne može biti važnija od bezbednosti. Retatrutid je predmet ozbiljnog naučnog interesovanja, ali dok regulatorni proces ne bude završen, njegova popularnost ne znači da je postao odobrena terapija. Još veći rizik predstavlja kupovina proizvoda koji se pod njegovim imenom nude na internetu. Kada kupac ne zna šta se nalazi u bočici, problem više nije samo pitanje efikasnosti, već potencijalno i pitanje života i zdravlja.
