Jaz između bogatih i ostatka društva raste širom Evrope
Samo jedan od hiljadu stanovnika Evrope danas pripada grupi ultra-bogatih, ali taj mali sloj stanovništva kontroliše oko 4,5 odsto ukupnog nacionalnog dohotka. Iako broj deluje relativno mali, razlike među evropskim državama postaju sve izraženije, a Srbija se prema novim analizama nalazi među zemljama sa najvećom koncentracijom prihoda u rukama najbogatijih.
Najnoviji podaci pokazuju da udeo prihoda koji odlazi ultra-bogatima varira od svega 1,6 odsto u Holandiji do više od 10 procenata u Gruziji. Među članicama Evropske unije najizraženija koncentracija bogatstva zabeležena je u Estoniji, Bugarskoj i Poljskoj, dok se Srbija sa 6,9 odsto nalazi odmah iza tih zemalja i među najizraženijim primerima nejednakosti u regionu.
Ekonomisti upozoravaju da ovakvi podaci ne govore samo o bogatstvu pojedinaca, već i o načinu na koji funkcionišu poreski sistemi, tržište rada i socijalna politika. Kada mali broj ljudi kontroliše veliki deo ukupnog dohotka, posledice se često osećaju kroz rastuće troškove života, slabiju socijalnu mobilnost i sve veći jaz između različitih slojeva društva.
Analize se odnose na bruto prihode, odnosno zarade i dobit pre oporezivanja i socijalnih davanja. Upravo zbog toga stručnjaci smatraju da podaci predstavljaju važan pokazatelj koliko država uspeva — ili ne uspeva — da kroz poreske i socijalne mehanizme ublaži ekonomsku nejednakost.
Srbija među zemljama sa najvećom koncentracijom prihoda
Sa udelom od 6,9 odsto ukupnog dohotka koji odlazi ultra-bogatima, Srbija se nalazi pri samom vrhu među analiziranim evropskim državama. Veći nivo koncentracije zabeležen je samo u nekolicini zemalja poput Estonije, Bugarske i Gruzije, dok mnoge države Zapadne Evrope imaju znatno ravnomerniju raspodelu prihoda.
Posebno je zanimljivo poređenje sa pojedinim državama regiona. Crna Gora i Slovenija imaju gotovo tri puta manji udeo prihoda kod najbogatijih, dok se Albanija takođe nalazi među zemljama sa znatno ravnomernijom raspodelom. Takve razlike pokazuju koliko ekonomski modeli i državne politike mogu uticati na koncentraciju bogatstva.
Ekonomisti navode da visoka nejednakost često prati tržišta sa slabijom progresivnom poreskom politikom i velikim razlikama u zaradama između najplaćenijih i prosečnih radnika. U praksi to znači da rast ekonomije ne donosi jednaku korist svim slojevima stanovništva, već se značajan deo novostvorene vrednosti zadržava u uskom krugu ljudi i kompanija.
Pored ekonomskih posledica, stručnjaci upozoravaju i na društvene efekte. Dugotrajna nejednakost može dovesti do slabljenja poverenja u institucije, smanjene društvene mobilnosti i osećaja da ekonomski sistem favorizuje mali broj privilegovanih pojedinaca. Upravo zbog toga pitanje raspodele bogatstva postaje jedna od ključnih tema savremenih evropskih ekonomija.
Poreski sistemi igraju ključnu ulogu
Stručnjaci smatraju da su razlike među državama pre svega rezultat različitih poreskih i socijalnih politika. Dr Pavel Bukovski sa Univerzitetskog koledža u Londonu ocenjuje da zemlje Centralne i Istočne Evrope imaju slabije mehanizme preraspodele bogatstva kroz poreze i socijalna davanja.
Kao primer navodi Poljsku, gde poreski sistem, prema njegovim rečima, funkcioniše regresivno, što znači da bogatiji slojevi relativno gledano plaćaju manji poreski teret od siromašnijih građana. Slični obrasci prisutni su i u drugim državama regiona, gde socijalne politike često nemaju dovoljno snažan efekat na smanjenje ekonomskih razlika.
Sa druge strane, skandinavske zemlje i deo Zapadne Evrope uspevaju da održe ravnomerniju raspodelu dohotka zahvaljujući jačim sindikatima, kolektivnom pregovaranju o zaradama i razvijenijim sistemima socijalne zaštite. U tim državama država aktivnije učestvuje u redistribuciji bogatstva kroz poreze, subvencije i javne usluge.
Analitičari upozoravaju da pitanje nejednakosti neće biti moguće rešiti samo ekonomskim rastom. Bez reformi poreskog sistema, ulaganja u obrazovanje i snažnijih socijalnih politika, razlike između najbogatijih i ostatka stanovništva mogle bi nastaviti da rastu i u narednim godinama.
Koncentracija bogatstva ponovo raste nakon decenija pada
Istorijski podaci pokazuju da današnja situacija nije najizraženija u modernoj evropskoj istoriji, ali trend poslednjih decenija ponovo zabrinjava ekonomiste. Još sredinom prošlog veka najbogatijih 0,1 odsto Evropljana kontrolisalo je više od šest procenata ukupnog dohotka, nakon čega je usledio dug period smanjenja nejednakosti.
Najniži nivo koncentracije bogatstva zabeležen je početkom osamdesetih godina, kada je udeo ultra-bogatih pao na oko 2,7 odsto. Međutim, od tada ponovo dolazi do rasta, posebno nakon liberalizacije tržišta, finansijske globalizacije i ubrzanog razvoja tehnoloških kompanija.
Trend je dodatno ubrzan pred globalnu finansijsku krizu 2007. godine, kada je koncentracija bogatstva dostigla gotovo pet procenata ukupnog dohotka. Iako se poslednjih godina nivo stabilizovao na oko 4,5 odsto, stručnjaci upozoravaju da razlike između pojedinih država postaju sve izraženije.
Upravo zbog toga pitanje ekonomske nejednakosti više nije samo tema akademskih analiza, već jedno od ključnih političkih i društvenih pitanja širom Evrope. Dok jedni smatraju da koncentracija kapitala podstiče investicije i razvoj, drugi upozoravaju da dugoročno može ugroziti ekonomsku stabilnost i društvenu koheziju.
