Potraga za dužim i zdravijim životom decenijama je podsticala ljude da menjaju ishranu, redovno vežbaju i ulažu u različite suplemente. Verovalo se da upravo životni stil ima presudnu ulogu u tome koliko će neko živeti. Međutim, nova naučna analiza ukazuje da bi genetika mogla imati mnogo veći uticaj nego što se do sada pretpostavljalo.
Istraživači sa Univerziteta u Kopenhagenu zaključili su da bi nasledni faktori mogli da objasne oko 55 odsto razlika u životnom veku među ljudima. Takav rezultat predstavlja značajan zaokret u odnosu na ranije procene prema kojima su geni učestvovali sa svega 10 do 30 procenata u određivanju dugovečnosti.
Autori studije smatraju da ovakvi nalazi menjaju način na koji se posmatra proces starenja. Ukoliko genetika zaista ima dominantniju ulogu, mogućnosti da se životni vek značajno produži isključivo promenom navika mogu biti ograničenije nego što se ranije verovalo. Istovremeno, istraživanje ne umanjuje značaj zdravog načina života za očuvanje kvaliteta života i prevenciju brojnih bolesti.
Koautori studije, Danijela Bakula i Morten Šajbje-Knudsen, ističu da razumevanje genetskih mehanizama starenja postaje još važnije. Prema njihovom tumačenju, ukoliko geni imaju veliki uticaj na životni vek, nauka mora detaljnije da istraži upravo te biološke procese.
Zašto su ranije procene bile drugačije
Jedan od razloga zbog kojih su prethodne procene bile znatno niže leži u kvalitetu podataka na kojima su se zasnivale starije studije. Veliki broj istraživanja koristio je istorijske baze podataka iz perioda kada su zarazne bolesti bile čest uzrok smrti, zdravstvena zaštita znatno slabija, a očekivani životni vek kraći.
Danski naučnici su zato analizirali savremenije studije sprovedene na blizancima, koje omogućavaju preciznije razdvajanje uticaja genetike i spoljašnjih faktora. Takav pristup smatra se jednim od najpouzdanijih načina za procenu nasleđenih osobina koje utiču na zdravlje i dugovečnost.
Rezultati pokazuju da, kako medicina napreduje i broj smrti izazvanih infekcijama, nesrećama ili drugim spoljnim okolnostima opada, genetski uticaj postaje vidljiviji. Drugim rečima, kada se uklone brojni faktori koji su nekada skraćivali život, razlike zapisane u DNK dolaze do izražaja.
Ovakvo tumačenje uklapa se i u činjenicu da se prosečan životni vek u Evropi tokom poslednjih vekova značajno produžio zahvaljujući razvoju medicine, boljim higijenskim uslovima i efikasnijem lečenju. Naučnici smatraju da upravo savremeno okruženje omogućava preciznije proučavanje bioloških uzroka starenja.
Sledeći cilj je pronalaženje gena odgovornih za dug život
Autori istraživanja naglašavaju da je naredni korak detaljno proučavanje ljudi koji dožive izuzetno duboku starost. Cilj je da se utvrdi koje genetske varijante povećavaju šanse za dug i zdrav život, kao i kako one deluju na organizam tokom decenija.
Posebna pažnja biće usmerena na gene povezane sa obnavljanjem ćelija, popravkom oštećenja DNK, radom imunog sistema i regulacijom metabolizma. Upravo se ovi procesi smatraju ključnim za usporavanje biološkog starenja i očuvanje funkcije organa.
Istraživači ističu da bi bolje razumevanje ovih mehanizama moglo otvoriti prostor za razvoj novih terapija koje neće nužno produžavati život po svaku cenu, već će pomoći da ljudi duže ostanu zdravi, pokretni i vitalni. U fokusu moderne medicine sve više je produženje perioda života provedenog bez ozbiljnih hroničnih bolesti.
Iako rezultati ukazuju na snažan uticaj nasleđa, stručnjaci naglašavaju da genetika nije jedini faktor koji određuje sudbinu pojedinca. Ishrana, fizička aktivnost, kvalitet sna, izbegavanje pušenja, kontrola stresa i pravovremena zdravstvena zaštita i dalje ostaju važni elementi očuvanja zdravlja, dok nova saznanja otvaraju vrata preciznijem razumevanju zbog čega neki ljudi dožive izuzetnu starost.
