Klimatske promene sve snažnije utiču na poljoprivredu, a dugotrajne suše, poplave i ekstremno visoke temperature primoravaju proizvođače da preispitaju šta i kako će uzgajati. U Srbiji je šteta od suša i poplava tokom poslednje dve decenije premašila 10 milijardi evra, dok se poljoprivrednici suočavaju sa neizvesnim prinosima i sve težim pristupom vodi.
Problem prevazilazi pojedinačna gazdinstva. Dok milioni ljudi nemaju dovoljno hrane, širom sveta godišnje se baci više od milijardu tona namirnica. Istovremeno, proizvodnja hrane doprinosi emisijama gasova sa efektom staklene bašte, što dodatno pogoršava klimatske uslove od kojih zavisi buduća proizvodnja. Promene u izboru useva, načinu obrade zemljišta i odnosu prema hrani zato postaju sve važnije za sigurnost snabdevanja stanovništva.
Poljoprivrednici moraju da menjaju izbor kultura
Suša i rast troškova proizvodnje sve više otežavaju planiranje setve, posebno kada vremenski uslovi odstupaju od onih na koje su se proizvođači godinama oslanjali. Poljoprivrednik Zoran Mitrović iz Čuruga upozorava da dosadašnji izbor kultura možda više nije održiv u postojećim uslovima. Prema njegovom mišljenju, potrebno je razmotriti drugačiji raspored setve i veći oslonac na uljarice i ozime kulture. Takve odluke, međutim, zavise i od lokalnog zemljišta, dostupnosti vode i ekonomskih mogućnosti gazdinstava.
Promena useva ne može se svesti na jednostavnu zamenu jedne biljne vrste drugom. Proizvođači moraju da procene koje kulture mogu da podnesu duže sušne periode, kada ih je najbolje sejati i kakvi su izgledi za plasman na tržištu. Dr Svetlana Balašević Tubić iz Semenarske asocijacije Srbije ističe da je neophodno menjati pristup poljoprivredi i semenarstvu, uvoditi nove biljne vrste i tražiti alternative tamo gde postojeće kulture više ne daju zadovoljavajuće rezultate. Prilagođavanje će zahtevati i bolje informacije o vremenskim prilikama, kvalitetu zemljišta i potrebama biljaka.
Za Srbiju je to posebno važno jer poljoprivreda ima značajnu ulogu u privredi i životu brojnih ruralnih zajednica. Neuspešna sezona ne znači samo manji prihod proizvođača, već može uticati i na cene, ponudu namirnica i poslovanje prerađivačke industrije. Zato bi izbor kultura trebalo planirati dugoročnije, uz uvažavanje klimatskih projekcija, a ne samo na osnovu iskustava iz prethodnih godina. Veća raznovrsnost proizvodnje mogla bi da smanji rizik da nepovoljan vremenski događaj istovremeno ugrozi veliki deo prinosa.
Suše će dodatno otežavati proizvodnju
Klimatski rizici u regionu postaju sve izraženiji, a problem nije samo u tome koliko kiše padne tokom godine već i kada padavine izostanu. Dugi periodi bez kiše mogu da ugroze useve u ključnim fazama razvoja, dok obilne padavine u kratkom vremenu povećavaju rizik od poplava i erozije zemljišta. Takve oscilacije otežavaju setvu, navodnjavanje i žetvu, a poljoprivrednicima ostavljaju manje prostora za predvidivo planiranje. Šteta se može preneti i na naredne sezone ako se naruše struktura i plodnost zemljišta.
Profesor Vladimir Đurđević sa Instituta za meteorologiju Univerziteta u Beogradu upozorava da bi do 2050. godine suše mogle da budu dvostruko češće nego danas. Istovremeno, očekuje se da će voda biti teže dostupna, što predstavlja poseban izazov za proizvodnju koja zavisi od redovnog snabdevanja vlagom. To znači da će značaj efikasnog navodnjavanja, očuvanja vode i izbora odgovarajućih sorti dodatno rasti. Bez prilagođavanja, sve veći deo poljoprivredne proizvodnje mogao bi da bude izložen ozbiljnim gubicima.
Odgovor zahteva ulaganja u sisteme za navodnjavanje, bolje upravljanje vodnim resursima i mere koje čuvaju vlagu u zemljištu. Važno je i prilagoditi rokove setve promenljivim vremenskim uslovima, uz stručnu procenu koja uzima u obzir razlike između pojedinih područja. Nijedna mera ne može potpuno ukloniti rizik od ekstremnih vremenskih prilika, ali kombinacija više pristupa može da smanji posledice. Za manja gazdinstva posebno je važno da takva rešenja budu finansijski dostupna, a ne rezervisana samo za velike proizvođače.
Proizvodnja hrane mora manje da opterećuje prirodu
Poljoprivreda je istovremeno pogođena klimatskim promenama i jedan od izvora emisija koje ih podstiču. Krčenje šuma, stočarstvo, upotreba veštačkih đubriva, rad poljoprivredne mehanizacije i transport hrane doprinose ukupnom opterećenju životne sredine. Zbog toga se od proizvođača očekuje da unapređuju metode rada, čuvaju zemljište i smanjuju rasipanje resursa. Cilj nije samo proizvesti dovoljno hrane već i obezbediti da proizvodnja dugoročno ostane moguća.
Brent Loken, stručnjak Svetske organizacije za prirodu (WWF) za pitanja hrane, ukazuje na potrebu da se namirnice proizvode na način koji manje šteti prirodi. To podrazumeva zaštitu zemljišta i voda, smanjivanje gubitaka u proizvodnji i distribuciji, kao i promene u načinu ishrane. Takav pristup zahteva saradnju poljoprivrednika, prehrambene industrije, trgovaca i potrošača. Odgovornost se, drugim rečima, ne završava na njivi, već obuhvata čitav put hrane od proizvodnje do stola.
Dr Jelena Milešević sa Instituta za medicinska istraživanja Univerziteta u Beogradu ističe da održivija ishrana podrazumeva i raznovrsnije izvore proteina. Deo potreba za proteinima može se zadovoljiti mahunarkama i drugim biljnim namirnicama, uz pravilno kombinovanje hrane. Takve promene mogu doprineti smanjenju pritiska na pojedine prirodne resurse, mada održivost zavisi i od načina proizvodnje, transporta i ukupne strukture ishrane. Zaštita životne sredine i očuvanje dostupnosti hrane zato moraju da se posmatraju kao povezani ciljevi.
Bacanje hrane produbljuje globalni problem
Dok poljoprivrednici pokušavaju da zaštite prinose od vremenskih ekstrema, ogromne količine proizvedene hrane nikada ne stignu do potrošača ili završe u otpadu. Prema podacima navedenim u izveštaju, na globalnom nivou godišnje se baci više od milijardu tona hrane, čime se rasipaju voda, energija, zemljište i rad uložen u proizvodnju. Razgradnja bačene hrane takođe doprinosi emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Smanjenje otpada zato predstavlja važan deo odgovora na klimatsku krizu.
Istovremeno, oko 670 miliona ljudi širom sveta suočava se sa glađu, dok približno 2,5 milijardi ljudi ne može da priušti zdravu ishranu. Ovi podaci ukazuju na duboku neravnotežu između količine hrane koja se proizvodi i mogućnosti ljudi da do nje dođu. Problem nije samo u ukupnoj proizvodnji, već i u dostupnosti, cenama, distribuciji i gubicima tokom skladištenja i prodaje. Bolje planiranje kupovine, pravilno čuvanje namirnica i efikasniji sistemi snabdevanja mogu da pomognu u smanjivanju nepotrebnog bacanja.
Za Srbiju je važno da se klimatskom prilagođavanju pristupi kao dugoročnom zadatku koji povezuje poljoprivredu, zaštitu prirode i sigurnost snabdevanja hranom. Poljoprivrednicima su potrebni pouzdaniji podaci, pristup odgovarajućem semenu i tehnologiji, kao i podrška za ulaganja koja smanjuju posledice suše i drugih nepogoda. Istovremeno, trgovci i domaćinstva mogu da doprinesu smanjenju gubitaka hrane. Očuvanje buduće proizvodnje neće zavisiti samo od toga šta se seje, već i od toga koliko odgovorno koristimo zemljište, vodu i ono što već proizvedemo.
