Nikada nije bilo jednostavnije javiti se prijatelju, videti šta rade poznanici ili razgovarati sa nekim ko živi na drugom kraju sveta. Nekoliko dodira po ekranu dovoljno je da pošaljemo poruku, obavimo video-poziv ili podelimo trenutak iz svakodnevice. Ipak, broj kontakata koje imamo na internetu ne govori nužno koliko bliskih ljudi imamo u stvarnom životu.
Telefon može da bude pun poruka, a veče ipak da se završi osećajem praznine. Usamljenost nije isto što i samoća: neko može da uživa u vremenu provedenom nasamo, dok se druga osoba oseća odbačeno čak i kada je okružena ljudima. Važnije od broja kontakata jeste da li imamo nekoga kome možemo da se obratimo kada nam je teško i uz koga možemo da budemo ono što jesmo.
Kada broj pratilaca ne znači i bliskost
Istraživači razlikuju emocionalnu usamljenost, koja nastaje kada nam nedostaje blizak odnos, i socijalnu usamljenost, povezanu sa osećajem da ne pripadamo široj grupi ili zajednici. Te dve vrste mogu se javiti istovremeno, ali i odvojeno. Čovek može imati porodicu, kolege i mnogo poznanika, a da ipak nema osobu sa kojom može otvoreno da razgovara o svojim strahovima. Zbog toga se usamljenost ne može proceniti samo na osnovu toga koliko često neko izlazi ili koliko prijatelja ima na društvenim mrežama.
Digitalna komunikacija može da održi odnose na daljinu i pomogne ljudima da pronađu zajednicu kojoj pripadaju. Za one koji žive sami, u manjim sredinama ili daleko od porodice, internet često predstavlja važan način povezivanja. Problem nastaje kada dopisivanje i pregledanje objava počnu da zamenjuju susrete, razgovore i zajedničke aktivnosti. Kontakt nije isto što i bliskost, iako može da bude prvi korak ka njoj.
Društvene mreže pritom ne utiču na sve ljude na isti način. Nekome donose podršku i osećaj pripadnosti, dok kod drugih podstiču poređenje, nezadovoljstvo i povlačenje iz svakodnevnog života. Važno je i šta radimo dok smo na internetu: razgovaramo li sa nekim ko nam znači ili samo prolazimo kroz niz tuđih fotografija i snimaka. Razlika između ta dva iskustva može biti važnija od samog vremena provedenog pred ekranom.
Tuđi životi izgledaju savršenije na ekranu
Fotografije sa putovanja, slike novih stanova, veridbi, izlazaka i poslovnih uspeha stvaraju utisak da su drugi ljudi stalno srećni i ispunjeni. Međutim, objave najčešće prikazuju odabrane trenutke, a ne čitavu svakodnevicu. Kada sopstvene brige upoređujemo sa tuđim najboljim trenucima, lako možemo steći utisak da zaostajemo ili da nam nešto važno nedostaje. Takvo poređenje može da pojača nezadovoljstvo, naročito u periodima kada se već osećamo usamljeno.
Nije, međutim, opravdano tvrditi da će svako ko provodi vreme na društvenim mrežama postati usamljen. Uticaj zavisi od ličnih okolnosti, načina korišćenja i sadržaja kojem smo izloženi. Razgovor sa prijateljem može da popravi raspoloženje, dok dugotrajno pasivno pregledanje objava može da ostavi osećaj da smo isključeni iz tuđih života. Zato je korisno obratiti pažnju na to kako se osećamo nakon korišćenja određene platforme, umesto da samo brojimo sate.
Poseban problem nastaje kada se nezadovoljstvo pretvori u začarani krug. Osoba kojoj nedostaje društvo može da počne da izbegava susrete iz straha od odbijanja ili neprijatnosti, a zatim sve više vremena provodi na internetu tražeći osećaj povezanosti. Tako se smanjuju prilike za stvaranje novih odnosa, što može dodatno da pojača usamljenost. Izlazak iz tog kruga ne mora da počne velikom promenom, već jednim razgovorom, pozivom ili dogovorom za kafu.
Mladi su povezani, ali nisu imuni na usamljenost
Usamljenost se dugo povezivala prvenstveno sa starijim ljudima koji žive sami, ali ona pogađa i mlade. Period odrastanja donosi promene u prijateljstvima, školovanju, poslu i porodičnim odnosima, dok društvene mreže dodatno pojačavaju pritisak da se bude prihvaćen i da se ostavi dobar utisak. Mladi mogu svakodnevno komunicirati sa velikim brojem ljudi, a istovremeno osećati da ih niko zaista ne poznaje. Posebno je teško kada se utisak o sopstvenoj vrednosti gradi na broju lajkova, komentarima i reakcijama drugih.
Prekomerno ili problematično korišćenje društvenih mreža povezano je u istraživanjima sa lošijim pokazateljima mentalnog zdravlja, uključujući simptome anksioznosti i depresije. Takve povezanosti ne znače da su društvene mreže jedini ili neposredni uzrok problema. Na mentalno zdravlje utiču i porodični odnosi, školsko okruženje, vršnjačko nasilje, životni stres i dostupnost podrške. Ipak, digitalno okruženje može dodatno da oteža situaciju kada osoba nailazi na uznemiravanje, nerealne standarde ili sadržaje koji podstiču štetna ponašanja.
Posebno je važno prepoznati trenutak kada korišćenje interneta počne da narušava san, školu, posao ili odnose sa bliskim ljudima. Povlačenje iz društva, dugotrajna tuga i gubitak interesovanja za aktivnosti koje su ranije prijale ne treba automatski pripisivati telefonu. Ako takve promene traju ili se pogoršavaju, razgovor sa osobom od poverenja ili stručnjakom za mentalno zdravlje može biti važan korak. Podrška uživo i na internetu mogu se dopunjavati, ali nijedna objava ne može da zameni ozbiljno shvaćenu potrebu za pomoći.
Stvarni odnosi počinju malim koracima
Odgovor na usamljenost ne podrazumeva potpuno napuštanje društvenih mreža. One mogu da budu korisne za održavanje prijateljstava, povezivanje ljudi sa sličnim interesovanjima i pronalaženje aktivnosti u lokalnoj zajednici. Važno je da digitalni kontakt ne postane jedini oblik druženja i da ostavimo prostor za susrete u kojima smo zaista prisutni. Šetnja, zajednički ručak, trening ili razgovor bez telefona na stolu mogu da pomognu da se odnosi prodube.
Nekada je dovoljno javiti se osobi sa kojom se dugo nismo čuli ili prihvatiti poziv koji bismo inače odbili. Uključivanje u kurs, klub, volontersku aktivnost ili lokalno okupljanje stvara priliku da se poznanstva razvijaju prirodno, kroz ponovljene susrete i zajedničke interese. Takvi odnosi ne nastaju uvek odmah, ali pružaju ono što pasivno pregledanje objava često ne može: osećaj da nekome pripadamo i da nas drugi poznaju izvan pažljivo odabranih trenutaka.
Tehnologija sama po sebi nije ni prijatelj ni neprijatelj. Njena vrednost zavisi od toga da li nam pomaže da budemo bliži ljudima ili nas zadržava u beskrajnom posmatranju njihovih života. Lajk može da pokaže pažnju, poruka može da pokrene razgovor, a video-poziv može da približi porodicu razdvojenu kilometrima. Ali za osećaj bliskosti često su potrebni vreme, uzajamnost i spremnost da saslušamo jedni druge. Nije najvažnije koliko smo ljudi povezali na mreži, već kome možemo da se obratimo kada nam je zaista potreban neko.
